„Svako vreme treba svoju Orestiju, naše, čini se više nego ijedno drugo, bez obzira što nas i istorija i literature opominju da “svako vreme nosi svoje breme” i što kroz vekove pluta rečenica da takvih strahota nikad nije bilo.

I naše vreme vapi za odgovorima na pitanje  gde je pravda. I šta će društvo sa ubicom u svojim redovima. I gde je mesto nasilju i osveti, i kako se zločin, osim zločinom samim, iskupljuje. I, možda najvažnije od svega, kakav je to čovek, po svemu sličan nama, koji nalazi način, najčasniji mogući, da svojim delanjem, svojim izborima i svojim življenjem ponudi odgovore na ova pitanja, omogućavajući nama da nastavimo sa svojim životima ne nastavljajući lanac zločina, koliko toliko čistih ruku, od grehova opranih na nekom od čistilišta.

Eshil, pišući Orestiju,  stvara novu verziju mita, onu, koja će u novonastalim društveno- političkim okolnostima, moći da ponudi smisao čoveku tog vremena. Dovodeći Oresta, ubicu svoje majke, u grad Atinu, pred sud i boginju Pravde, Eshil stavlja na probu novoustanovljene demokratske vrednosti. Optužba je teška, odluka nije laka, porota, sastavljena od najčasnijih atinskih građana, nije u stanju da donese odluku  da li je Orest kriv ili ne.

Svet Eshilove Orestije je, baš kao i naš, zastrašujući.  Ljudi žive u patnji, neznanju, strahu, zbunjenosti i očaju. Nema puno radosti u tom svetu. Ali, tragedija oprezno otvara prostor, mogućnost za kolektivni optimizam. Demokratsko uređenje grada i sud, uz milost pravednih bogova, postaju okvir za sliku čoveka čija krivica ne mora nužno prouzrokovati osvetu i nove zločine.

Ipak, ono što je za nas danas važnije, jer ta sudska pravda ne uliva nam poverenje kao Eshilu, a sa trpeze demokratije do nas su stizali samo otpaci, jesu te Erinije, kletve, te osvetoljubive predstavnice gneva mrtvih, koje već kod Eshila počinju da proganjaju, a kasnije kod Sartra i da grizu, ta čudna, neprijatna stvorenja koja možemo svrstati pod pojam savesti.

Orest je u našoj Orestiji slobodan je čovek. Ta sloboda, ma kako lepo zvučala, nosi sa sobom veliki teret. Čoveku našeg vremena često nepodnošljiv i pretežak. Čovek je slobodan, čovek je sam, čovek je pre i iznad svega odgovoran za ono što čini. Orest ubica majke, oslobođen je na sudu, ali njegova ga savest proganja. Ni sud ni božija milost neće ga osloboditi griže sopstvene savesti. Kao slobodan čovek, neće se skrivati iza skutova bogova već će preuzeti odgovornost, nošen svojim moralnim zakonom. Na sebe će preuzeti i tuđu krivicu za počinjena dela i krivicu za ravnodušnost posmatrača dela i prokletstvo svoje porodice i zločine počinjene u ime žrtava. Jer, žrtve ne traže osvetu, tražimo je mi, preživeli. Otud je naša Ifigenija prisutna u predstavi kroz pesmu, igračke, kroz nevini svet detinjstva koga više nema, u potrazi za košutom čijih uplašenih očiju se seća.

Vera u čoveka, u njegovu moralnu vrlinu, u svakog pojedinačnog čoveka, spremnog da za svoja dela preuzme odgovornost , a odgovornost je i krivica, vera da je Sloboda i dalje najvažnija i najsvetlija etička kategorija možda je onaj blago odškrinut prozor kolektivnog optimizma. Možda ćemo nekako uspeti da nastavimo život bolji, pravedniji, slobodniji i moralno odgovorniji i možda ćemo takvi činiti i ovaj svet malo pravednijim.“

 Jelena Mijović